prilog licno i personalno... Milan Pavlica

Darka Sedeja upoznao sam u jednom restoranu dalekoistočne kuhinje na Dupont Circle-u u Washington-u. Na večeru koju je organizovala zajednička prijateljica stigao je sa osmehom kojim me je posle uvek dočekivao. Mogao bih reći da je Sedej bio prvi Bosanac (van posla) kojeg sam upoznao na putu stvaranja prijateljstava u D.C-ju i da smo do sada ostali u kontaktu. Dok nam je nesrpljiva konobarica upadala u reč učinilo mi se da je Darko čovek koji zna šta hoće. Nije mi baš bilo jasno šta, ali on je zaista doimao samozadovoljno i mirno.

Iako se i dalje ne mogu pohvaliti da poznajem Sedeja, mogu reći da ga bolje shvatam nego pre, što je samo po sebi već neko dostignuće. Dugo mi je trebalo da uvidim da mu je muzika veoma važna, možda čak najvažnija stvar u životu. Možda mi je bilo teško da to shvatim pošto sam ja muziku uglavnom shvatao kao izbor radio stanice. A možda samo sada bolje razumem ljude nego pre. Da se Darko ne uvredi, ali nekako sam zaboravljao na tu važnu stvar u njegovom životu.

I on je valjda shvatao da ga baš ne razumem pa nije mnogo insistirao da ga razumem.

Međutim, lagao bih ako bih rekao da nije pokušao.

Sećam se prvog puta kada je mi je pustio prvi put svoju snimljenu muziku. Dok smo se vozili Wisconsin-om iz Betezde u kojoj smo pokupili basket kompanjona Betezdu, ubacio je disk u aparat i pitao me da li mi se sviđa pesma o ratu i bratu. Pravu, odnosno reakciju kakvu je možda priželjkivao nije dobio, tako da ni u budućnosti nije mnogo insistirao na mom mišljenju.

Da se ne lažemo, ja nisam fan njegove muzike niti sam tražio da mi nareže disk. I ne samo to. Ja sam mu čak sugerisao da se mane ćorava posla i prihvati se nekog pravog...

Pa čak i kada je svirao kod «čuvenog Tope» zamerao sam mu na izboru pesama. Darko bi naime seo u mali ugao kafića i sa poluzatvorenim očima pevao bosanske balade koje su meni bile suviše tužne. «Daj malo nešto življe», rekao bih mu ja, a on me samo pogleda, osmehne se i ne kaže ništa.

«Bože, oprosti mu, ne zna šta radi», možda je mislio, ili «Šta lupeta ovaj, baš mi dobro ide»...

I dakle odakle meni cela ova priča?

Darko me je nedavno pozvao da napišem nešto za ovaj blog. «O muzici nešto brale, kao što si nekad pisao o sportu, napiši nešto o krizi muzike...», napisao mi je u mail-u Darko.

Pošto se ne razumem u muziku baš najbolje već slušam ono što mi se svidi, rekoh bolje da napišem ono što znam o autoru bloga, a vezano je za muziku. Pričati u krizi muzike u ovom momentu u Beogradu bilo bi suviše za mene. Recimo da bi jedna slika možda mogla da prenese generalni utisak. U jednom od ili možda jedinom gej noćnom klubu u Beogradu pušta se narodna odnosno novokomponovana muzika. Šta reći...

E da, za kraj...Darko hvala ti za baskete na Merilendu, u Arlingtonu i šire. Hvala ti i za izlaske, klubove i pažnju, za strpljenje i drugarstvo. Hvala i za odlaske kod Tope, za sve te pesme kojih sada ne mogu da se setim. A što se tiče muzičke želje...već ćeš je ti izabrati....

Na kraju muzička preporuka, odnosno ono što slušam u autu kada nema ništa na radiju: ruski hip hop (disk koji sam ovih dana dobio u Moskvi-various artists, text nešto kao Yo Moscau, world is a cold place we got to get together and music will connect us ili tako nešto, uglavnom sve u gang soc urban post communist fazonu), Morisi novi album (valjda je novi, onaj sa Hector was the first of the gang...), Madonna (novi album) i oni Škoti, što im se pevač udao za Gvinet Paltrou – novi album XYZ valjda. I ako mora neka poludomaća balada onda se opredeljujem za Đibonijevu onu zaboravih joj ime, ono Dajem ti verse i note (priznajem da sam pre nekih mesec dana u pijanoj noći urlikao uz pevača i Suada, Suada na nekom splavu u Bg)....Slabo stojim sa naslovima, kasna je noć...Pozdrav svima.